Kao neselje, Inđija se prvi put pominje u povelji despota Jovana Brankovića 1496. godine, a posredni dokazi govore i o njenom postojanju 1455. U 17. veku ima žive trgovačke i poslovne veze sa mestima u bližoj i daljoj okolini.
Zapisi iz 1746. godine u pravoslavnoj crkvi u Inđiji svedoče o brojnijem doseljavanju Srba iz Beške i Krčedina. Oni su pred kraj 18. veka u Inđiji imali i svoju školu. Inđija je po naseljavanju imala 60 kuća. Godine 1774. je imala 75 domova, a 1791. su u njoj živele 122 porodice sa više od hiljadu duša.
Naselje se brzo razvijalo, da bi do početka Drugog svetskog rata postalo važan trgovački i poslovni centar ovog kraja. Tokom rata u Inđiji pretežno žive Nemci, dok su Srbi u manjini.
O burnim društveno političkim zbivanjima ispričao nam je priču osamdesetsedmogodišnji Aleksandar Mihajlović, poznat u Inđiji kao Aca Telac, hroničar, istoričar, sakupljač istorijskih spisa, nekadašnji profesor i direktor škole .
-Rođen sam 08.marta 1931. godine u Krnješevcima, a kako je moj otac bio železničar jedan deo života smo živeli u Velikoj Plani da bi se 1934. preselili u Inđiju počinje priču on.
-Naša porodica je dosta tragična, imao sam dve sestre a jednu, koja je bila partizanka, su za vreme rata ubili fašisti. Kad mi je bilo deset godina počeo je rat. Bio je april, nedelja a mi deca smo trebali da učestvujemo na sokolskim uličnim trkama.
-Nas nekoliko klinaca je stajalo u parku i čekali smo da budemo raspoređeni, kad dolazi neki Voja Petrović kao stariji soko i javlja nam da trke neće biti jer je Nemačka objavila rat. Sećam se kao juče da je bilo kaže ovaj hroničar i priseća se svih dešavanja u tom ratnom periodu.
Oslobođenje, odnosno 1944. godinu dočekao je u Krnješevcima, a seća se bekstva Nemaca sa tih prostora i dolaska Rusa .
-Za jedan dan su uspeli da pobegnu , a već sutradan su došli Rusi i ja kažem mom ocu, mi se od njih više ne odvajamo. Kako su Krnješevci imali ledinu, tu su postavili aerodrom. Čak je jedan ruski avion oboren kada su Nemci bežali.
Govoreći o situaciji u Inđiji za vreme rata Aca ističe da su prilike bile vrlo komplikovane. Proučavajući istorijske dokumente on navodi da su Srbi u to vreme mnogo stradali. Za jednog ubijenog nemačkog vojnika bilo je streljano ili obešeno 20 srpskih civila. U Inđiji je kako kaže živelo preko 6.000 Nemaca, a Srba svega dve ili tri stotine.
-Sve ono što su radili nemački vojnici ili meštani koji su bili u službi okupatora je zapisano i arhivirano, a ti spisi su bili zabranjeni skoro pola veka tvdi Mihajlović i ističe da su Nemci sa druge strane pisali svoju istoriju, prema kojoj su Srbi bili zločinci u svojoj zemlji.
Kako navodi, u svojoj mnogobrojnoj arhivi koju poseduje, između ostalog ima oko 2.500 imena meštana nemačke nacionalnosti koji su živeli pre i za vreme rata u Inđiji. Od toga njih šezdesetak je izginulo na sovjetskom frontu.
Dalje navodi da ih niko nije terao posle rata, već su svojevoljno napustili Inđiju jer nisu imali poverenja da im se ništa neće desiti. Kako tvrdi Mihalović među malobrojnima koji su ostali bio je i doktor Miler, koji je imao kuću u blizini taksi stanice u centru grada.
-On se našao na listi zločinaca pri završetku rata te je optužen za to, jer rat je rat i zločini su se nažalost dešavali, a ponajviše prema Srbima. Oslobodioci Inđije su izgubili braću, prijatelje, rodbinu u zlodelima prilikom fašističke okupacije i nisu imali razumevanja ni poverenja u Nemce koji su ostali, pa ni u meštanina doktora Milera.
Tokom dečačkih dana Aca je bio očevidac događaja, nakon rata je dobijao informacije iz prve ruke, odnosno od boraca, komadanata, oslobodilaca i drugih, što u pričama sa njima lično što iz poverljivih spisa.
U svojoj maloj kućnoj biblioteci ima nekoliko stotina istorijskih i vojnih knjiga, a najvažnije ima i dokumente, naredbe, depeše i stenografske izveštaje koje je hronološki prikupljao i slagao u svoju arhivu.
Kao deo svoje bio biografije navodi da je bio fudbaler novosadske „Vojvodine“ inđijske „Želje“, da ima dve diplome, Više pedagoške škole i Prirodno-matematičkog fakulteta-odsek geografija. Više od 15 godina je bio na funkciji direktora Škole učenika u privredi, a potom i u Gimnaziji.
Za sebe kaže da mu je najveća ljubav istorija, iz tog razloga je više od 60 godina svog života posvetio događajima iz svog ranog detinjstva, odnosno iz perioda Drugog svetskog rata.
Ovo je samo jedan delić onoga što je Aca ispričao, ostaje očekivanje da će neko uspeti da objedini njegovu dokumentaciju i priču i pretoči ih u uzbudljivi ratni roman.
