Za sve ljubitelje pisane reči, u celosti Vam prenosimo autorski tekst, pisca i dramaturga Sonje Mandžić:
„Rođena sam i odrasla u Novom Sadu, tamo sam provela 29 od ukupno 32 godine. To je možda i najbitnija informcija ne zato što je u pitanju grad nego zato što smatram da svakoga odredjuje i mesto u kojem je odrastao isto koliko i ljudi koji ga okružuju. Sa sobom ne nosiš samo mentalitet nego i duh mesta, on predstavlja tvoju glavnu karakteristiku bio toga svestan ili ne.
Svoj život bih podelila na 3 etape: Prva je period pre Akademije, period traženja mada mnogo češće gubljenja sebe. Nisam umela da formulišem šta želim jedino što sam znala bilo je da volim da zasmejavam ljude i da volim da pišem. Jedino u ta dva slučaja sam se osećala živom.
Osmeh koji izazovem nekome činio je da se osetim celom a pisanje je jedina stvarnost koju istinski mogu da živim. Odrasla sam u porodici koja to nije mogla da razume, za njih je stvarnost isključivo fizički rad koji donosi novac a mašta je rezervisana za decu, u priči pre spavanja.
Neposredna okolina (škola, nastavnici, prijatelji) nije bila ništa tolerantnija, što je kod mene razvilo svojevrsnu potrebu za distanciranjem (potreba koja i dalje traje) koja je proizvela naviku posmatranja i proučavanja koja je upotpunila želju za pisanjem dodajući joj dozu ironije i sarkazma. Mogućnost sagledavanja sa distance je najbolji dar za jednog pisca u pokušaju.
Druga etapa je svakako dolazak na „Akademiju umetnosti“, iako nisam fan Hari Potera mislim da se upravo tako on osećao kad je došao na Hogvorts. Odjednom ulaziš u svet u kojem su i drugi ljudi poput tebe i odjednom nisi više „čudak“. Akademija mi je pomogla na više načina, konačno sam se osetila kao da sam „stigla kući“.
Tamo sam iskristalisala pravac u kojem želim da se krećem (što je definitivno komedija), shvatila sam šta me je kočilo i gde sam pravila greške. U sklopu zadataka prošla sam kroz adaptacije i dramatizacije romana, scenarije za dugometražne i kratkometražne filmove, serije, radio drame, tragedije i komedije.
Moja drama „Birki“ je čitana u sklopu Sterijinog pozorja a takođe su je izvodili i glumci sa Akademije u sklopu studentskog pozorišta „Promena“. „Birki“ drama je vodvilj, komedija o univerzalnom duhovitom iskustvu koji je imala većina stanovništva naše zemlje i govori o entuzijastičnoj prodavačici „Birki“ usisivača koja pokušava da proda isti ljudima koji imaju dovoljno problema u svom životu da je poslednje što im treba usisivač ili njegova prodavačica.
U svom pokušaju da „uvali“ usisivač po pomalo sektaškim metodama firme za koju radi, prodavačica upada u niz komičnih situacija dok se susreće sa nagluvom bakom koja ima savet za svačiju životnu situaciju, mužem žigolom koji po ceo dan provodi u ulepšavanju i njegovom ljubomornom ženom koja pogrešno shvata prodavačicina nastojanja da proda usisivač i sredovečnim hipohondričnim čovekom koji je život posvetio higijeni i odbrani od nepostojećih bolesti…
„Birki“ drama je možda i najbolji primer onoga što bih volela da radim. Ono što mene najviše nervira u današnjoj umetnosti je što se ona deli ili na kič ili na „visoku“ umetnost razumljivu isključivo nekolicini ljudi koji su „obučavani“ da je razumeju.
Umetnost ne bi trebala da bude apstrakcija koja nije niti shvatljiva niti zabavna a pozorište ne mora da bude dosadno. Moja ideja je da predstava (takođe i film ili serija ali prvenstveno predstava) treba da bude duhovita, zabavna ali u isto vreme i poučna, kritična i da sadrži neki smisao.
Nažalost, u većini slučajeva ako se neko delo pokušava približiti „običnom“ čoveku koriste se psovke i golotinja te se tako skrnave klasici i njihovi autori. Moja ideja je nešto između Sterije i Indexovog pozorišta (ne zato što Sterija nije dovoljno duhovit nego zato što je glupost u međuvremenu i previše evoluirala pa joj je potrebna manje suptilna kritika nego što je to slučaj kod genijalnog Sterije), volela bih da ljudi odu u pozorište, vide sami sebe i svoju okolinu, nasmeju se i shvate.
Takođe bih volela i domaću seriju gde bi humor bio dovoljno sofisticiran da privuče i obrazovane ljude ali i da bude shvatljiv i dopadljiv ljudima koji samo žele da „odmore mozak“ nakon napornog dana na njivi. Volela bih da spojim naizgled nespojivo i da nasmejem oba.
Treću etapu svog života bih nazvala – „Kad te život gađa limunovima – prodaj ih na seoskoj pijaci“.
Sticajem životnih (ne tako lepih) okolnosti, iz Novog Sada sam se našla u mestu za koje ranije nisam ni znala da postoji a još manje sam mogla da zamislim da ću ikad i u najludjim snovima živeti na ovakvom mestu. Prvo što sam pomislila kad sam došla ovde je da definitivno više nisam u „Kanzasu“. Srela sam i Limenka, i Lava, mada je velika većina podsetila na Strašilo…
O, da, imali su i čarobnjaka koji manipuliše iza zavese, zove se – mentalitet. U Krčedin sam došla kao klasična Novosađanka koja se nije našla dva metra dalje od asfalta i kojoj je nepojmljivo da ulica nema semafor. Volela bih da je to bio najveći šok. S’ obzirom da sam se uselila u zimskom periodu za mene je najveći problem bio (a i danas je) izostanak radijatora.
Nisam mogla da shvatim da u 21. veku neko loži vatru. U kući. Ono što me je još više deprimiralo je činjenica da u svim državama sveta svakodnevno niču požari i da su većina aktera priče deca a ja ne uspevam da zapalim vatru iako pokušavam. Svakoga dana ljudi slučajno izazovu požar a ja ne mogu da zapalim jednu običnu vatru.
Takođe nisam mogla da se naviknem na činjenicu da se ne greje svaka prostorija i da ako poželim da piškim ili se okupam najbolje bi bilo da sačekam do maja. Kad sam prebrodila prvobitni šok egzistencijalnog karaktera pojavio se onaj socijalni. U stanu prosto zaključate vrata za sobom, isključite telefon i imate svoj mir.
Na selu nije tako. Ako zaključaš kapiju postoji velika verovatnoća da će ti biti razbijen prozor (ne od vandalizma nego od prijateljskog lupanja da bi komšija saznao šta radiš), ako nekim slučajem odlučiš da ti staklo na prozoru i nije u potpunosti neophodno shvatićeš da je legenda o Deda Mrazu nastala kad je neki komšija u Krčedinu zaključao kapiju pa je drugi komšija morao da uđe kroz dimnjak. Bilo je jače od njega.
Ako odlučiš da se ipak makar iz kurtoazije uključiš u socijalni život, prvo što treba da poseduješ je slonovsko pamćenje. Zapljusnuće te informacijama o svemu i svakome počev od rodoslovnog stabla preko novije istorije do nezaobilazne prevare koju je dotična osoba izvela dali u ljubavnom dali u poslovnom smislu. Pregledaće ti svaki kutak kuće upoređujući je sa stanjem koje je ostavio predhodni vlasnik uz mukotrpan izveštaj o dotičnom vlasniku. Onda će ih zanimati sve o tebi. Bukvalno informacije iz tvog života koje si zaboravio da si prošao.
Ako ne zadovoljiš njihovu neutoljivu glad o informacijama u stanju su da te prate okolo. Bukvalno prate. Svuda. Sem možda u biblioteku od koje imaju neki sujeveran strah i koju zaobilaze ako uopšte i znaju da postoji u selu.
Ljudi ovde imaju dve izuzetno interesantne karakteristike – prva je da redovno lažu o svom materijalnom stanju i da su uvek i u svakoj situaciji „beda i sirotinja“ iako ja u selu još nisam upoznala gladne ljude dok u gradu nažalost jesam.
Druga karakteristika u narodu poznata kao „tante za kukuriku“ je možda glavna karakteristika ovog mesta. Izmislili su svojevrsne „mobe“ koje funkcionišu od davnina i prenose se sa kolena na koleno a koje mi u gradu zovemo – dužničko ropstvo.
Nijedan Krčedinac ti neće pomoći ako on nema računa u tome a onog trenutka kad ti pomogne znaj da ćeš tu pomoć krvavo odraditi i to u ratama. U stanju su da te zovu da bereš kukuruz sa njima jer ako se sećaš leta 65-te kad su oni tebi istovarali neki ugalj… Nikad se ne možeš odužiti Krčedincu. Daleko od toga da je u gradu idealno ali sam navikla da ako me neki prijatelj pozove da mu pomognem to je isključivo pomoć a ne dug.
Pored karakteristika, ljudi se dele uglavnom u dve grupacije – tradicionalnu i modernu. Tradicionalna predstavlja onu „zaguljenu“ grupaciju koja ne prihvata nikakvu modernizaciju i ima gotovo biblijski strah od puštanja ikakvih noviteta u svoj život.
Oni se drže „Mojsijevih“ pravila koja su protumačili na način koji im odgovara i kod njih se ništa ne menja pa ni oni sami. Evolucija je nepoznata reč stranog porekla koja ne probija u ovu grupu koliko ni sunce u grobnicu. Ovo je grupacija koju donekle poštujem iako ne shvatam.
Drugu grupu čine uglavnom mlađi ljudi, oni koje ja zovem „rodio sam se i odrastao pod kravom ali sad bežim i vrištim kad je vidim“. To su ljudi inspirisani gradom koji shvataju grad taman koliko i pomenuta krava latinski. Oni su urbani, umišljeni ne-seljaci koji nisu uspeli da pobegnu u grad i zamirišu ga amonijakom.
To su žene koje ustaju u 5, šminkaju se, uzimaju decu koje su u proseku rodile sa 16 i odlaze u šetnje sa svojim najboljim prijateljem – mobilnim telefonom, onda se sastaju u parku sa svojim drugaricama i uglavnom prepričavaju koliko koštaju stvari na njima ili njihovoj deci (uglavnom plaćene od alimentacije ili od plate muža koji radi u lokalnoj fabrici jer je i on u grupi ne-seljaka).
Ovo su ljudi koji zaobilaženjem stoke i poljoprivrednih poslova smatraju da su dostigli neki veći nivo od ljudi sa kojima žive i da su ako viknu „Fuj krava“ sprali sa sebe sve primitivno što se vekovima taloži u njima.
Gde sam ja u celoj priči? Negde između. Život na selu je izazov a kao i sve ostale izazove ja ih prilagođavam sebi (nikad obrnuto). Vatru palim tako što stavim u peć gomilu papira i molim se Svetom Iliji. Stoku (sa kojom sam se prvi put susrela ovde) sam naučila da ne moraju da doručkuju dok ja ne popijem kafu i da mogu da funkcionišu bez vitamina i koncentrata jer i meni to polazi za rukom iako sam malokrvna.
Komšije sam naučila da niko ne može da bude dosadniji od mene ili veštiji u izbegavanju odgovora na njima tako interesantnu temu pa su počeli da me izbegavaju koliko i ja njih jer rakija conecting people a ja pijem votku.
Autor teksta: Sonja Mandžić
About the Author
