„Ne postoji nemoguće“-mogao bi biti moto četrdesetpetogodišnje Jelene Šarenac iz Inđije, članice Planinarskog kluba „Železničar“ koja je osvojila gotovo neosvojivi vrh crnog kontinenta-Kilimandžaro i njegov najviši vrh Uhuru Peak (5.895 m), i time se upisala u istoriju planinara, kao jedina članica inđijskog planinarskog kluba koja je osvojila vrh Afrike.
Koliko dugo se baviš planinarenjem?
-Ukoliko uzmemo u obzir da sam Hercegovka, planinarim ceo život. Član sam PK Železničar tek pet, šest godina, nemojte me držati za reč, za to je zadužen naš predsednik kluba Vlada Banić, da vodi statistike i evidencije.
Kako si došla na ideju da kreneš put Kilimandžara?
-Ideja kreće u momentu kada sam počela da dolazim u Tanzaniju, 2017. godine, jer sam stekla utisak da se svaki Tanzanijac popeo na Kilimandžaro i da je njima to kao nama Fruška gora. Za meni je to bio jedini realno ostvariv jedan od najviših vrhova na svetu. Ambicije za više nisam imala počinje priču Jelena.
Koliko je trajao uspon i da li je bilo teško?
-Uspon je ukupno trajao pet dana. Pocetna tačka bio je Marangu Gate koji se nalazi na 1.879 metara nadmorske visine do druge baze Mandara Hut na 2.720 metara nadmorske visine. Na Madara Hut ostajemo na večeri i prenoćištu, te ujutro rano krećemo do 3.720 metara, Horombo Hut.
-Na Horombo Hut se zadržavamo do kraja drugog dana i treći dan radi aklimatizacije. Treći dan imamo samo jednu šetnju do 4.000 metara, odnosno do Zebra stena i vraćamo se nazad. Četvrti dan 4.720 metara Kibo Hut, zadržavanje oko sedam sati, samo za večeru i odmor i u 1 posle ponoći smo krenuli na Summit night, odnosno finalni uspon na Uhuru Peak, najviši vrh Afrike. Zavisno od vremena, stiže se za 8 do 13 sati, mi smo se uspešno uspeli u 10:30 časova. S obzirom na vremenske prilike, imali smo odlično prolazno vreme.
-S moje tačke gledišta i mojih kolega, izuzetno je teško. Sama ruta Marangu route kojom smo mi išli je najteža. Statistike pokazuju da je uspešnost uspona 30% do Uhuru vrha ili 40% do Gilmans point (5.685m).
-Mislila sam da ću na 50 metara udaljenosti bez ikakvog uspona da odustanem. Napravim dva koraka, pa stanem, dođem sebi, onda još jedan i tako do vrha. Ko god se popeo Kilimandžaro nikada u životu neće zaboraviti Pole-Pole (swahili polako-polako). Objašnavala sam vodičima da mi ovako polako samo na sahranama idemo, nadam se da ovo nije moja kaže kroz osmeh Jelena.
-Kod nas kada planinarimo svako ima svoj ritam neko brže nako sporije, npr naše planine zavisno od uspona 5 km prelazimo za 1 do 2 sata, ovde 4-5 sati tempom pole – pole. To je poenta prilagođavanja nadmorskoj visini i nivou kiseonika. Za 5 dana ukupno smo prešli 34 km i 4.000 metara nadmorske visine, to je šok za organizam.
-Mislim da mi je teže pao silazak nego sam uspon. Kada se penjete u vama je euforija i želja za uspehom, niko nema euforiju silaska, a tu vas noge baš i ne služe kako treba. Ja sam u jednom momentu se naslonila na štapove i tako zaspala, na trenutak naravno ali mora se i silazak uzeti u obzir, pogotovo što se treba vratiti na Horombo hut. Pri silasku uglavnom prsti na nogama stradaju. Ovoga sam ja bila posteđena sto se za kolege ne može reci, poplaveli su im nokti na nogama.
S obzirom da je to vulkanska planina, koliko je bilo opasno penjati se?
-Jeste vulkanska ali nema aktivnosti, ima par gejzera, ali sto se toga tiče nema nikakvih rizika.
Kakvi su ti utisci i da li je neka ekipa bila sa tobom?
-U Tanzaniji imamo kompaniju takođe, te sam se organizovala sa kolegama. U ekipi smo bili Marko Pejović i njegova supruga Mirjana, Vladimir Lenger sa devojkom Aleskandrom D.Chetan Chudasama i moja malenkost. Vladimir je dobio temperaturu četvrti dan, a Aleksandra je dobila hipotermiju i nisu mogli da nastave, ali su došli do 4.700 metara, to je ogroman uspeh takođe. Nas četvoro smo hvala Bogu uspeli do Uhuru vrha. Ali samo sa ovakvom ekipom i međusobnom podrškom se može krenuti i uspeti.
-Nadmorska visina je neprijatelj. Niko ne zna kako će da odreaguje na manjak kiseonika. Meni je kiseonik pred polazak na Summit bio 83, sto nije lose na visini 4,7 km. Po povratku nismo ni merili. Što se fizičke pripreme tiče, Marko je jedini bio u punoj formi, ja sam imala volju tri meseca pre da krenem sa ozbiljnim pripremama, te ozbiljne pripreme su bile radnim danima 113 stepenica od garaže do kancelarije, tri puta teretana i dva puta “bleja”. Prilično neozbiljno. Ja sam se doduše vise bavila tehnikama disanja, nekoliko meseci sam vežbala pre polaska i nastavila kada smo stigli u Tanzaniju, koliko god je bilo moguće. Ipak verujem da Bog čuva Srbe.
Kakva je klima i šta smatraš da su specifičnosti Kilimandžara?
-Specifičnost planine jesu četiri klimatske zone. Tropska ili kišna šuma, bogato rastinje i mravi. Ja sam u tri navrata čupala mrava iz noge kao da su krpelji. Planinske livade i krš, kao naše planine. Visinska pustinja, baš dosadan deo, po malo mahovine, specifično je da vise kiše u životu nisam videla nego u ovoj pustinji, moraću sa ćerkom Ines da prođem opet časove geografije.
-Artic-vrhovi, manjak kiseonika i prženje sunca. Mene je hvatala panika za kiseonikom kada stavim bandanu preko usta i nosa, te sam za kaznu izgorela kao rak. Pošto je danas tek drugi dan, još mi nos nije otpao, videćemo.
Kakav je osećaj nakon uspeha ?
-Prva rekacija moja je bila, da mi ovo nikada vise u životu pasti na pamet neće, druga reakcija je ponos. Kada sam krenula, moja ćerka Ines je imala toliko vere u mene da je rekla da nema šanse da ne uspem i da su procene njene 4.000m a njenog tate 4.500, kada sam joj rekla da je sve ok na 3.700 metara, ona je rekla pa mama ti ćeš uspeti.
-Ono sto je mene držalo je ustvari da svom detetu pokažem da je samo nebo granica, kada nešto želimo, to nešto samo od nas samih zavisi.
Ti si prva osoba u istoriji PK u Inđiji koja je uspela da osvoji Kilimandžaro?
-Tako kaže nas predsednik u istoriji dugoj 74 godine, a ja nisam proveravala dalje.
Postoji li neki vrh koji želiš da osvojiš i koji planiraš u budućnosti?
-Posto me pitate sada kada se i sama pitam sta mi je ovo trebalo – ne pada mi na pamet. Ali, ja sam uglavnom na nekim putovanjima, sto zbog posla sto zadovoljstva radi, već sutra ko zna za šta će se ukazati kao prilika. Kada smo planirali ovu akciju, odgledali smo veliki broj videa, čitali, raspitivali se, ja sam zvala ljude koji su skoro bili ili koji su bili u istom period na istoj ruti. I saveti su uglavnom isti dosta vode, lagano kretanje, nije toliko do fizičke pripreme, koliko da se hidrirate, dakle sve se svelo na pij vodu i lagano.
-Kada smo se vratili na početnu tačku, nailazili su ljudi koji tek treba da idu gore, pitala sam ih da li želite ja da vam odgovorim ili moje kolege. A kolege su govorile ne slušajte nju bilo je super. Čuj super, a mi umrli skoro.
-Najveću zahvalnost dugujem mojoj sestri Mileni, roditeljima, bez kojih ovo ne bi bilo moguće, njihova podrška je neprocenjiva, oni su ti koji se brinu o mojoj ćerki Ines dok ja nisam tu. Beskrajno im hvala zaključjuje priču Jelena Šarenac.
ČESTITAMO JELENI NA ISTORIJSKOM USPEHU I PLANINARSKOM DRUŠTVU „ŽELEZNIČAR“ IZ INĐIJE!
Koliko te je to koštalo?
Planinarenje nije jeftin sport?