Foto: pixabay/ilustracija
Više od deset godina u centru Inđije u „žutoj zgradi“ uspešno radi mala obućarska radionica majstor Jovana Milenkovića, obućara iz Beške, koji se dve i po decenije bavi ovim starim zanatom.
Ovo nije sasvim obična radnja, jer će vas na ulazu dočekati nasmejano i srdačno lice ovog majstora, možda ćete popiti kafu, porazgovarati o aktuelnim temama, čuti neki vic, našaliti se i za to vreme dobiti potpuno nove potpetice, ušivene papuče ili zalepljenu kožnu tašnu.
Zadovoljne mušterije uvek se rado vraćaju, a gazda Jovan, koji u šali za sebe kaže da je čarobnjak jer za njega nema nemogućih zahteva, rado nam priča svoju životnu priču.
Sa dozom zabrinutosti u glasu ističe da nema mladih šegrta koji žele da uče posao, pa je sudbina obućarskog zanata vrlo neizvesna. Iako u Inđiji rade tri mastora, dva stara i gazda Jovan, konkurencije među njima nema, a svi bi voleli da budućnost njihovog posla ostane u sigurnim rukama.
TRENERSKA LEGENDA: Stojan Knežević Sipi uči decu da budu dobri ljudi
-Кada sam krenuo u srednju školu, počeo sam da učim zanat uz brata koji se već bavio ovim poslom, pa sam tako uz njega i zavoleo obućarski zanat počinje priču Jovan i seća se da ga je privukla sama dinamika posla i komunikacija sa mušterijama, što nije stvaralo rutinu.
Prvu obućarsku radnju otvorio je njegov rođeni brat u jednoj staroj ambulanti u Beški, koja je uspešno radila pet godina. Nakon toga je Jovan otišao u vojsku, kada se vratio radnja je preseljena na drugo mesto, a ubrzo zatim i u Inđiju u pijačni prolaz.
-Par godina sam još ostao u Beški, ali to više nije bilo to, pa smo brat i ja otpočeli zajednički biznis u Inđiji kaže majstor i navodi da su punih deset godina tamo radili. Potom su od 2002. godine preselili lokal u žutu zgradu.
-I kada smo otvorili radnju i dan danas je situacija manje više slična, jer ljudi oduvek popravljaju obuću. U to vreme je bilo više kvaliteta i radile su razne industrije obuće, a danas imamo kineze kod kojih se može naći sve jeftnije. U suštini posla uvek ima, bez obzira na ekonomsku situaciju kaže on.
-Da bi neko bio dobar majstor, bitna dobra volja i trud, sve ostalo se vremenom nauči ističe Jovan i kaže da tek onda zavoliš zanat.
Na pitanje šta sve obućar radi u svojoj radionici, on ističe da opravlja sve što se na jednoj obući pokvari. Spisak usluga je dug, od sužavanja kožnih suknji, skraćivanja čizmica, raznoraznih našitaka od cirkona, gumica, flekica do skraćivanja štikli.
Nema nemogućih zahteva, a seća se da mu je jednom prilikom jedna gospođa donela gumu od bicikla da je zakrpi.
-Trudim se da mi iz radnje mušterija izađe zadovoljna. Nisam od onih majstora koji koriste staru tehniku „Dobar dan, izvol’te i doviđenja“, već gledam da napravim jedan kvalitetan ljudski odnos. Na kraju se taj susret završi sa kafom, pićem i druženjem i naravno sa puno smeha kaže majstor Jovan i dalje priča.
-Ne mogu da se žalim, posla ima i previše navodi on. S obzirom da opština ima blizu 50.000 stanovnika, a ima nas tri majstora, problem je što niko ne može da nađe šegrta pa ne možemo sve da postignemo.
Dolazili su mladići na obuku, ali ih ovaj zanat nije interesovao pa su se zadržavali svega nekoliko dana. Sada smo došli u problem da ne znamo ko će se narednih desetak godina baviti obućarstvom ističe on.
-Mislim da problem leži u sistemu, jer svi stari zanati, počev od obućara, kovača, zavarivača, bravara i mnogih drugih su loše predstavljeni našoj omladini.
Zanati više nisu popularni, a mi ćemo za koju godinu doći u nezavidan položaj da neće imati ko da radi. Život nameće tempo, a za to je potrebna mladost kaže on i navodi da se omladina okrenula nekim savremenim trendovima i profesijama.
Jovan ima dva sina, ali kako kaže, nijedan nije zainteresovan da nasledi porodični biznis.
-Da bi neko bio dobar majstor, prvo mora da bude zainteresovan i da mu to zanimanje privuče pažnju. Ne želim da ikoga primoravam da radi ono što ne želi ističe on i kaže da se nada da će se u budućnosti pojaviti neko ko će želeti da se bavi ovim zanatom i da ga orgne od zaborava.
Da je lako- nije, jer po čitav dan sam ovde od jutra do mraka. Deca su maltene odrasla bez mene, ali valjda je to sudbina svakog majstora.
Verujem da sam uspeo u svom poslu, jer opstati u ovim teškim vremenima je zaista uspeh i bio bih neskroman kada bi se žalio kaže na kraju vrsni majstor obućarskog zanata i poručuje:
-Zaista bi mladi trebali da se okrenu starim zanatima, jer danas sutra nevezano za ovaj posao, neće imati ko da nam napravi kapiju ili opravi nešto što se pokvarilo.
Mi smo naučili vekovima da opravljamo i to je naša tradicija- završava priču Jovan Milenković, majstor obućarskog zanata.
About the Author
