U ulici Jug Bogdana u Inđiji u trošnoj kućici sa dva kučeta i malo živine živi čovek koji je godinama donosio sreću u mnoge domove, ne samo u Inđiji već i širom Srbije..
Čika Peru odžačara nema ko ne poznaje..pola radnog veka je proveo u dimničarskom poslu, a poslednjih dvadesetak godina i kao pijačni prodavac..
Kako kaže znao je svako domaćinstvo u Inđiji i svi su ga rado pozdravljali…Danas, čika Pera više ne može dalje od kućnog praga…Zbog posla kojim se bavio stradala su mu pluća, pa sve više vremena provodi po bolnicama i domovima zdravlja. Čika Pera se prisetio svojih momačkih dana i dimničarskog zanata koji je obavljao godinama.
– Nakon svršena četiri razreda osnovne škole krenuo sam na zanat za odžačara a učio me je pokojni Đura Borotić koji je bio vrsni majstor ovog zanata. Kod njega sam bio dve godine a zanat sam završio ’56 godine seća se Pera i kaže da je odrastao u siromaštvu.
-Otac je stradao u ratu, pa je majka je morala da brine o troje dece. Živeli smo jako teško i bili više gladni nego siti, ali takvo je i vreme bilo priča on.
Sećajući se perioda pre pola veka, čika Pera kaže da su morali ići bosi kad su čistili odžake. Posebno se seća da su u to vreme Nemci još živeli u ovim krajevima, pa su često išli u njihove kuće.
-Zanat smo završili Pera Čolić i ja kod majstor Đure, a ja sam prvi počeo da radim. Nisu to bili neki novci, dobijao sam deset posto zarade, a ostalo je išlo majtoru seća se on.
Nekoliko godina kasnije odlučuje da konkuriše za posao u Nišu gde je radio sedam godina i dobro zarađivao priseća se ovaj odžačar.
-U Nišu se radilo po učinku a imali smo platu kao piloti. To je bila dobra para pa sam mogao da šaljem majci i sestri. Kad sam se vratio iz Niša prešao sam u Beograd i svaki dan putovao na posao skoro 30 godina.
– Rano sam otišao u invalidsku penziju sa 40 godina i počeo da radim na pijaci. Penzija je bila jako mala, pa sam morao da se dodatno angažujem i prodajem povrće i voće.
-Voleli su ljudi da dođu kod mene, jer sam bio pošten i davao više nego što plate. Recimo papriku, umeo sam da prodam po 70 džakova dnevno. Kod mene su dolazile redovne mušterije, uvek zadovoljni pa su se i vraćali kaže Pera.
Do pre pet godina veselo namejano lice iza tezge pozdravljalo je inđinčane, a onda su bolest i godine učinili svoje..Danas čika Pera retko gde izlazi…
Društvo mu prave sestrići, poneki komšija i gerontodomaćica iz Udruženja „4+1“ Rada koja dolazi jednom nedeljno i pomogne oko kućnih poslova.
Bez obzira na težak život i samoću, u njemu još uvek ima duha i volje…i mnogo lepih reči.
-Čovek treba da uvek bude pošten, da ne dira nikog, ne vređa i treba da voli svakog. Ako voliš sebe voli i drugog poručuje na kraju razgovora čika Pera Rađenović, najpoznatiji inđijski odžačar.
