Radoslav Marković
Protojerej-stavrofor, pisac. Rođen 27. januara 1865. u Mošorinu. Umro 14. decembra 1948.godine u Inđiji, gde je i sahranjen.
Pohađao je gimnaziju u Sremskim Кarlovcima i Novom Sadu, te Bogosloviju u Sremskim Кarlovcima od 1884 — 1888.
Rukopoložen za đakona 11. marta, a 18. marta 1889. godine sveštenika. Postaje kapelan do 8. marta zatim administrator, a o 9.11. paroh u Inđiji. Dana 13. marta 1905. odlikovan crvenim pojasom.
Godine 1920. odlikovan činom protojereja. Predsednik Patronata Arhidijecezalnog pravoslavnog srpskog svešteničkog konvikta i jedan od prvih i najzaslužnijih njegovih osnivača. Zauzimao sve visoke položaje u Arhidijecezi, potom ujedinjenoj Patrijaršiji, kao i Svešteničkom udruženju.
Godine 1928. jedva je preživeo pokušaj ubistva u Inđiji.
Član đačkog društva „Sloga“, kada objavljuje svoje prve radove. Sarađivao je sa „Bosanskom vilon“ i „Stražilovom“. 1922. pokrenuo je list „Život“ u Sremskim Кarlovcima, čiji je bio vlasnik.
Godine 1919. izabran u Кnjiževno odeljenje Matice srpske. Bio je Član „Istoriskog društva u Novom Sadu“ i poverenik „Glasnika“
Za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglica u Beogradu, postavljen je za privremenog administrativnog pomoćnika pri crkvi Sv. Aleksandra Nevskog.
Za svoj rad na nacionalno-prosvetnom polju odlikovan je bio sa dva ordena Sv. Save, Belog Orla, Jugoslovenske krune.Od crkve pravom nošenja naprsnog krsta.
Rukopoložen za đakona 11. 03. a 18. 3. 1889. godine za sveštenika.
1889. godine, osnovao je u Inđiji Zadrugu za zajedničko uzimanje zemlje u zakup i zajedničko obrađivanje.
1889. Osnovao Srpsko crkveno pevačko društvo u Inđiji.
1890. obnovio hram u Inđiji.
1890. osnovao Srpsku žensku dobrotvornu zadrugu.
1897. osnovao Zemljoradničku zadrugu u Inđiji.
1905. osnovao Sokolsko društvo „Srpski soko“ i postavljen za prvog starešinu.
1905.delegat na Prvom kongresu južnoslovenskih pisaca i publicista u Beogradu.
1906. osnovao je Srpsku inđijsku štedionicu.
1906. poslanik na Narodno-crkvenom saboru u Sremskim Кarlovcima.
1906—1910. predavač u Кarlovačkoj Bogosloviji.
1910. delegat Saveza zemljoradničkih zadruga u Bazelu, na konferenciji evropskih privrednika.
Za vreme Prvog svetskog rata stradao, zatvaran, šikaniran, odveden u internaciju.
1918. obrazovao je u Inđiji „Narodno veće“ i bio izabran za predsednika.
1919. poverenik za agrarnu reformu za srez iriški.
Između dva rata bio predsednik Saveza zemljoradničkih zadruga, a potom počasni predsednik.
